Osobe kojima je nedavno dijagnostifikovan tumor izložene su povećanom riziku od moždanog udara u mesecima nakon postavljanja dijagnoze tumora. Takođe, rizik od moždanog udara veći je kod osoba koje imaju agresivniji oblik tumora, ukazuje nova studija.
U ovom istraživanju učestvovali su pacijenti starosnog doba od 66 i više godina kojima je nedavno postavljena dijagnoza raka dojke, raka debelog creva, raka pluća, raka prostate ili raka gušterače.
Rizik od moždanog udara bio je najveći u prva tri meseca od postavljanja dijagnoze tumora obzirom da je intenzitet hemoterapije, terapije zračenjem i drugih tretmana obično u tom periodu najveći.
Kod pacijenata sa karcinomom pluća, karcinomom gušterače i karcinomom debelog creva, rizik od moždanog udara je bio najveći. Dok je kod pacijenata sa karcinomom dojke i prostate rizik bio najmanji, obzirom da je u vreme postavljanja dijagnoze njihov karcinom bio ograničen.
Rak povećava rizik od moždanog udara, nezavisno od drugih faktora rizika za moždani udar poput hipertenzije i dijabetesa.
Karcinom mokraćne bešike je najčešći maligni tumor urinarnog trakta i znatan uzrok smrtnosti od maligniteta u svetu i u našoj zemlji. Praktična, kliničko-patološka podela ovih tumora na površne i invazivne ima i prognostički značaj: površnih tumora je 80 posto i oni samo kod jedne trećine bolesnika zahvataju mišićni sloj, postajući tako invazivni, što prognozu tih bolesnika čini mnogo neizvesnijom (do 50 posto bolesnika s invazivnim karcinomom bešike razvija metastaze u toku dve godine, bez obzira na radikalno hirurško lečenje). U lečenju površnih karcinoma mokraćne bešike suveren metod je i dalje lokalna terapija instilacijama vakcine BCG, koja se koristi kako za terapiju postojećih tumora, tako i za profilaksu recidiva tumora. U lokalno napredovalim tumorima dva su pristupa danas vodeća: radikalna cistektomija s rekonstrukcijom urinarnog trakta ili očuvanje mokraćne bešike s agresivnom lokalnom terapijom i/ili sistemskom hemioterapijom. Radikalna cistektomija ostaje vodeći terapijski pristup lokalno napredovalim karcinomima mokraćne bešike, dok se kombinovani pristup, koji za cilj ima očuvanje mokraćne bešike, mora i dalje smatrati istraživačkim, pogodnim samo za selekcionisane bolesnike. Sistemska hemioterapija je jedini terapijski modalitet koji može produžiti život bolesnicima s napredovalim i metastatskim karcinomom mokraćne bešike. Standardni režim M-VAC (metotreksat-vinblastin-doksorubicin-cisplatin) poredi se poslednjih godina s kombinacijama koje sadrže nove antineoplastične agense. Profil toksičnosti novih režima je prihvatljiviji, ali za sada nema napretka u trajanju preživljavanja u poređenju sa standardnom kombinacijom M-VAC.
Adenomi štitaste žlezde su benigni tumori, obično ih slučajno otkrije lekar na pregledu ili sam pacijent. Karakteriše ih benigni tok sa kliničkom slikom eutireoze i znatno ređe hipertireoze. Adenomi štitaste žlezde su 3 do 4 puta češći kod žena nego kod muškaraca.
Adenomi štitaste žlezde su malene formacije, veličine 3 do 4 cm u promeru, redak je istovremeni nalaz dva ili više adenoma. Nemaju intenzivan rast, ne prodiru u limfne žlezde i krvne sudove i ne metastaziraju.
Razlikuju se tri glavne grupe adenoma:
–folikularni (embrionalni, fetalni, mikrofolikularni, makrofolikularni).
–papilarni.
-adenom građen od Hürthelovih ćelija.
Stručnjaci smatraju da su papilarni adenom i adenom Hürthelovih ćelija ustvari karcinomi niskog stupnja maligniteta.
Adenomi štitaste žlezde rastu sporo i dugo, ne prave upadljive simptome, a adenom koji je promera manjeg od 1 cm se često ne može ni palpirati. Obično su bezbolni, čvrste konzistencije, glatke površine, nisu fiksirani ni prema koži ni prema podlozi. Limfni čvorovi nisu povećani. Ponekad se javlja krvarenje unutar tumora što dovodi do oslobađanja hormona štitaste žlezde u cirkulaciju, dajući sliku subakutnog tireoditisa. Proces se često spontano smiri , unutar tumora može ostati šupljina ili fibroza tumora.
Adenomi štitaste žlezde su uglavnom eutireoidni, a klinička slika autonomnog toksičnog adenoma varira od simptoma vegetativne distonije i psihoneuroze do slike hipertireoze. Posebu pažnju treba obratiti na poremećaje ritma ili na pojavu srčane dekompenzacije, čiji se pravi uzrok ne zna ako se previdi toksični adenom.
Prognoza benignih tumora štitaste žlezde je dobra, a smetnje koje stvaraju mogu se uspešno otkloniti.
Mirni netoksični čvorovi mogu se lečiti supresivnom terapijom hormona štitaste žlezde, ali retko potpuno nestanu na taj način. Kod sumnjivog citološkog nalaza, indikovan je hirurški zahvat.
Serbian